Razmisli

Čitav je svet izgrađen na laži.

Sve što znate je laž.

Sve što verujete je laž.

Istina je pred vama i samo čeka da bude otkrivena. Da li si baš ti taj koji će otvoriti svoj um ka čudima koje istina nosi sa sobom? Da li si spreman da čuješ? Da vidiš?

Duboko udahni. Izdahni. Umiri svoj um i pridruži se meni i hiljadama drugih koji su prozreli laž i postali tragači za istinom.

Sigurno veruješ da postoje ljudi koji vide više od drugih i za koje vreme, onakvo kakvim ga mi doživljavamo, nije nepremostiva prepreka u putovanjima i kreću se kroz njega kao ti i ja kroz prostor. Ubeđena sam da veruješ u telepatiju, čitanje misli. Verovatno i u telekinezu, astralna putovanja i još mnoštvo različitih moći (super)čoveka o kojima si slušao.

Šta ako ti kažem da i ti možeš da ovladaš tim moćima?

Gledaš me sa nevericom, osećam da se pitaš da li sam luda, ali ja ti opet kažem: TI TO MOŽEŠ!

Da, možda su se mnogi od tih (super)ljudi rodili sa moćima. „Blago njima“, misliš, ne znajući, samo su korak ispred tebe, imaju malu prednost, ali ti možeš da ih stigneš.

Samo…da bi uspeo, moraš prvo da pokušaš…

Zaboravi sve što si naučio. Isprazni svoj um. Zaboravi sve što su ti rekli da je nemoguće-moguće je. Zaboravi sve što su ti rekli da ne možeš-možeš! Oslušni sebe. Čuješ li kako unutar tebe nešto vrišti za oslobađanjem, zakopano ispod bezbroj slojeva naučenog ponašanja, pritisnuto težinom kalupa u koji se uklapaš, manje ili više? Razlupaj kalup i oslobodi sebe, čuda života čekaju da budu otkrivena.

I kao i uvek: sve počinje sa meditacijom.

Ne znaš kako se meditira? Pa nije to neka mudrost… Zauzmi udoban položaj i opusti se. Opusti se, onako, da osetiš koliko si težak, kako težina tvog tela pritiska podlogu. Opusti se. Pređi mislima preko svakog dela svog tela i proveri da li si opušten. Da li su ti opušteni prsti na nogama, skočni zglobovi? Kolena? Karlica? A ramena? Opusti ramena… Opusti taj grč koji imaš na licu. Osetiš kako si težak? To je težina tvojih okova, težina kalupa. Oseti težinu kako te prikiva za tlo, a zatim je zaboravi. Polako udiši, polako izdiši. Pusti misli neka te vode, ne pomeraj svoje telo, ono je umireno. Zatim stani i pogledaj svoje misli. O čemu si sve razmišljao i kako si uopšte stigao od sirijske krize do Marine Božićne pečenice? I o čemu, do vraga, razmišljaš? Zamisli kako hvataš sve te svoje misli i pakuješ ih u kutiju, zatrpavaš u rupu, bacaš u bunar ili šta god tebi odgovara, samo da ih se rešiš. Pronađi u sebi mir. Udiši ljubav, izdiši nezadovoljstvo. Udiši ljubav, izdiši tugu. Udiši radost življenja, udiši slobodu, udiši spokoj, mudrost, mir. Udiši sreću…

Kada pronađeš mir u sebi, pokušaj da ga zadržiš što duže. Pokušaj da zaustaviš misli… Naviru neprekidno… Da, znam da je teško, ali vežbom se postiže savršenstvo. Ni meni nije uspelo iz prve, ali nisam odustala… Nemoj ništa na silu. Uživaj u novopronađenom miru i pokušaj ponovo. Sutra, prekosutra… Nisi naučio da hodaš za jedan dan. Nisi naučio da pričaš za jedan dan. Nisi naučio ni da pišeš ni da čitaš-za jedan dan. Ne očekuješ da postaneš super-čovek za jedan dan… Treba truda. Truda prirodnog kao što je disanje, spavanje, smejanje. Jer baš to, taj trud i taj uspeh, to je smisao života svakog čoveka. Tvoj. Moj. Naš. Jer ti i ja…mi smo jedno, razdvojeni samo našim fizičkim telima od svih ostalih delova našeg zajedničkog bića. Ti si u huku sove u noći, u režanju zveri, u mirisu cveta, u plaču deteta. Ti si zrno peska koje tvori pustinju. Ti si kap vode koja tvori okeane. Ti si dašak vetra u oluji. Ti si iskra vatrene stihije. Ti si pustinja, okean, vetar i vatra. Ti si svuda oko nas i u nama. Osetiš li da smo jedno? Ti, ja, čitav svet… Oseti energiju koja nas sve stvara i sve prožima. Vidiš li joj početak ili kraj? Nema ga… Beskrajno jedinstvo…

Prozri laž. Prozri sistem. Prozri državu i crkvu. Oni ne žele da postaneš super-čovek, oni će sve učiniti da ti to otežaju, oni žele da nosiš svoje okove i svoje kalupe. Oni žele da te kontrolišu. Oni žele sve što je tvoje, a iznad svega, žele tebe-skrhanog, beznadnog, očajnog, ogorčenog, jer što si nezadovoljniji, sve si udaljeniji od svoje duše, od svoje prikrivene moći, sve si manje opasnost po sistem, sve si više podložan kontroli. A oni imaju sredstva prinude kakvim niko drugi ne raspolaže. Prozri sistem. Sve je pogrešno i sve je laž. Država ne brine za tvoje dobrostanje, jer da brine, ne bi ti naplaćivala hranu koju jedeš, vodu koju piješ, komad zemlje na kom spavaš. Pa, ni Perina keruša Maza ne plaća porez, ni Marin prokleti papagaj Žarko što ga čuješ kroz tri zida ne plaća porez. Zašto ti? Zašto ja? Po čemu Maza i Žarko imaju više prava na ovu zemlju i ovu vodu od tebe i mene? Ne…država ne brine za tvoje blagostanje.

Crkva ne brine za tvoju dušu. Ne, dragi moj. Crkva te udaljava od duše. Crkva je lažni idol kome se klanjaš, a sama osuđuje idole. Crkva je licemerje u svom iskonskom obliku. Laž stvorena za kontrolu širokih narodnih masa. Kroz čitavu istoriju, crkva je seme razdora. Religije većma propagiraju jednog Boga, ali…ne mogu da se slože kako da ga zovu, pa su zarad toga žrtvovale milione duša. Crkva ne brine za tvoju dušu…

Ne kažem da treba da izađeš iz sistema, da ostaviš sve i odeš u planine da meditiraš i prosvetliš se. Ne. Kažem da postaneš svestan da sistem ne valja i da nisi ti taj koji se ne uklapa. Ne! Ti i nisi stvoren da se uklopiš, jer ti si pustinja, ti si oluja, ti si vetar, ti si vatra… Kažem da se osvestiš da je sve laž. Ne veruj televiziji, ne veruj novinama, ne veruj svemu što čuješ. Ne veruj ni svemu što vidiš…sredstva kontrole sve su naprednija. Još malo, nećemo smeti da verujemo svojim očima. „Nego čemu?“ pitaš se. Veruj svojoj duši, svom šestom čulu, svom osećaju – tu se krije istina. Osetiš li neprijatnost? Naleteo si na laž. Osetiš li toplinu, radost? Otkrio si istinu…

Umiri svoje telo, umiri svoj um i videćeš….ti si pustinja, ti si oluja, ti si vetar, ti si vatra…

Sve ostalo je laž.